13. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ“

У понедјељак 16. септембра 2019. године отворена је изложба 13. сазива Ликовне колоније „Сретен Стојановић“.

Учесници овогодишње Колоније, афирмисани сликари из Словеније: Јанко Орач, Јана Доленц, Борис Заплатил, Јоже Маринч, Сашо Врабич, Вељко Томан, Светлана Јакимовска Родић и Виктор Шест,  као и учесници већине претходних сазива,  стварали су на планини Козари, тачније Мраковици  од 4. до 10. августа.

Селектор Колоније је академски сликар Јанко Орач, дугогодишњи сарадник Музеја Козаре, члан жирија  Првог међународног бијенала радова на папиру, Приједор 2016.

Стваралаштво свих учесника 13. сазива Ликовне колоније, уз очекиване различитости у приступу и поетици, повезује неоспоран  квалитет дјела.

Критички осврт на рад Колоније и текст у каталогу написала је мр Милица Тошић.

Организациони одбор Колоније: Миленко Ђаковић, Зоран Радоњић, Моња Касаловић, Борис Еремић, Љиљана Бабић, Драган Вученовић и Зоран Станић

Извршни одбор Колоније: Зоран Радоњић, Алекса Милић и Зоран Станић

Извршни организатор Колоније: Музеј Козаре

Покровитељ Колоније:  Министарство просвјете и културе Републике Српске

Генерални покровите Колоније: Град Приједор

Свако умјетничко дјеловање окренуто је човјеку, његовој природи и покушају да се разумију појаве око њега како би спознaо разлоге свог постојања и дјеловања. Умјетност има различите улоге и фунцкије а једна од важнијих је откривање чулног богатства свијета тако што се умјетничким симболима подстичу и изоштравају наша осјетила како би могли интезивно доживјети природу која нас окружује. Спосoбност умјетника је да предвиди и примјети све појаве у друштву које се тичу човјековог егзистенцијалног али и духовног постојања и пронађе одговарајуће симболе с којима јасно објашњава њихово значење. Умјетник тежи овом сазнајном и естетском процесу ствaрања а све важне ствари произилазе из најдубљег осјећаја о мистерији бића. Самоостваривање је потреба објективних духова и зато стваралац тражи себе у животу и својој умјетности а та потрага га тјера на вјечно и непрестано путовање. Његова душа је толико истанчана да примјећује све промјене и појаве у људском животу док гa стварaлачка страст наводи да преображава патњу и задовољство у разноврсне умјетничке симболе. На овај начин враћа свијету његову љепоту изоштравајући осјетила посматрача да искрено доживе живот. Умјетници морају да стварају како не бисмо заборавили људску природу и осјећања која нас покрећу да живимо и дјелујемо.

Како би подјелили своје фасцинације свијетом умјетници имају неколико начина за комуникацију са публиком а то су самосталне изложбе у галеријама или ликовне колоније. Док рад у интимном простору атељеа омогућава умјетнику велику слободу у погледу времена реализације и самосталног вођења процеса у ликовним колонијама је он потпуно супротан. Вријеме имплементације стваралачког процеса је унапријед одређен и углавном траје кратко док је простор за сликање заједнички. Циљ овакве манифестације је дружење, сликање и размјена искустава. Још један важан аспект сваке колоније је њена отвореност за публику која у контакту са умјетницима на кратко може да се приближи тајанственим феноменима стваралачког процеса а управо ове карактеристике има и колонија „Сретен Стојановић“. Она носи назив по свјетски признатом и веома продуктивном вајару из Приједора чији је умјетнички, педагошки и критички рад значајно унаприједио ликовно стваралаштво на простору бивше Југославије у првој половини 20. вијека. Улога ликовне колоније као културног догађаја је подсјећање публике о значају Сретеновог стваралаштва и подстицање њених учесника да реализују дјела у што бољем мисаоном и техничком дискурсу.

Тринаеста по реду ликовна колонија „Сретен Стојановић“ по први пут на простору Мраковице окупља само умјетнике из Словеније. Селектор овогодишње манифестације, словеначки графичaр и сликар Јанко Орач, имао је одговоран задатак изабрати еминентне сликаре како би представили свој стваралачки опус и истовремено упознали богату историјску и ликовну сцену града Приједора. Иако колонија није била унапријед тематски одређена сви сликари су под снажним утиском Џамоњиног „Споменика Револуције“ на Козари представили комплексан однос природе, архитектуре и историје. Споменик је обиљежени простор сјећања једне историјске епохе који спаја прошлост и будућност, подсјећајући данашње нараштаје на трагичну судбину народа са Козаре у Другом свјетском рату. Ова представа није оставила равнодушним ни словеначке умјетнике који су, свако у свом маниру, приказали фасинације историје и индивидуални доживљај савременог живота након великих страдања. Таленат, знање и искуство овогодишњих учесника створили су услове да настану дјела ванвременских истина једне епохе која развијају свијест и отркивају аутентичне истине људског постојања. Ове године на простору Мраковице дјеловали су следећи ствараоци: Борис Заплатил, Вељко Томан, Виктор Шест, Јанко Орач, Јана Доленц, Јоже Маринч, Сашо Врабич и Светлана Јакимовска Родић.

Борис Заплатил ствара имагинаре просторе интезивних боја и необичних, помало магичних облика у којима повезује све ликовне елементе у један надреални свијет измишљених ситуација. Флоралне облике поставља у компактне цјелине а свака површина има своју обојену линеaрну текстуру. Како би створио овакву надреалну стварност његов ток мисли функционише ван контроле свијести и жеље да се поступи по одређеним моралним и естетским побудама. На овај начин истиче љепоту и важност детаља а његова мисија је приказати једно савремено и функционално друштво у којем сваки, па и најмaњи елемент, има улогу у његовом функционисању. Слике настале на колонији воде се овом његовом идејом приказивања живота микрокосмоса и компактне цјелине гдје редефинише историју и простор Козаре у једну вишу „истинску“ реалност.

Вељко Томан снажним гестом и пастуозним потезом показује хуманистички значај отпора народа у вријеме антифашистичке борбе. Рат доноси велика страдања, уништења и посттрауматска сјећања која остају у колективној свијести једног ентитета а свако вријеме учи будуће генерације могућностима превазилажења тих недаћа. О њима се пише, прича, пјева или слика а све су то начини да се запамте патње како у будућности не би имале простора да се имплементирају. Вељко је стваралац који за вријеме колоније размишља о свим жртвама рата и улози природе у њиховом очувању. На сликама се ритмично и уједначено смјењују вертикалне линије стабала шуме у црној и црвеној боји како би се нагласило исчезавање генерација једног народа и безумље рата. Она су на сликама драматично поредана у равномјерним размацима и дјелују пријетеће. Иза њих се једва видљиво примјећују облици јер они нису толико важни већ наговјештај снажног отпора који се може наслутити у великом контрасту црне шуме и црвене позадине пејзажа. Управо та њена заштитничка улога није оставила равнодушно овог сликара који у експресивном маниру приказује духовну кризу прошлих времена кроз призму савременог посматрача гдје једино природа чини мјесто спаса човјекове душе.

Виктор Шест је сликар који, за разлику од претходно споменутих умјетника, има реалну, јасну и складно избалансирану форму са мислима подређеним садржају и логичним изразом. Он у центар свог стваралачког процеса ставља истраживање људске фигуре и портрета јер га највише мотивише човјек са свим својим покретачким мисаоним дјелатностима. Пратећи своје стваралачке импулсе овај умјетник доласком на колонију наставља своја фигурална истраживања у класичним формама и материјалима. Виктор слика портрете породице из времена Аустроугарске владавине и младу дјевојку са виолончелом. Прва слика приказује униформисаног мушкарца као очинску фигуру и портрете осталих чланова породице смјештених на улицу једног недефинисаног простора. Њихови погледи код посматрача изазивају меланхолију и сјетно сјећање на прошла времена. Слика представља фотографију умјетникове породице из времена Аустроугарске владавине гдје преовладавају монохромне боје и истакнуте контуре лица. Виктор поставља себи питање да ли можемо на основу ових докумената сазнати шта је то градило живот наших предака и открити како да промјенимо и побољшамо живот новим генерацијама? Да ли је излаз моралној одговорности слушање наредби једне власти или у стварању умјетности и живота? Он ове одговоре покушава да понуди у мотиву друге слике гдје је приказана млада дјевојка са виолончелом поред обале ријеке Сане а у позадини се назиру купачи и дјеца како уживају на њеним обалама. Дјевојка која ствара умјетност и дјеца у заносу игре окружена природом су носиоци нове будућности стварања и напретка. Упоређујући супротности умјетник у својим сликама жели понудити одговоре и повезати историју два различита амбијента како би открио универзалне идеологије покретачке енергије.

Јанко Орач својим текстуралним приступом обраде површине апстрактно и у фрагментима приказује природу и окружење Козаре. Овај умјетник студиозним приступом истражује сегмент по сегмент ликовног језика, линију, текстуру и боју, постављaјући их у ритмичан однос и поједностављујући форму како би истакао љепоту понављања геста. Осим геста, истичу се и линије које у појединостима приказују сјећања тактилних и визуелних осјећаја природе и архитектуре на Козари. Колажирано и осликано бојама у веома брзим ритмовима потеза четкице складно компонује апстрактне форме. Доминирају црвена и наранџаста боја док њихов интезитет повремено прекидају испреплетени потези црних и сивих линија и површина. Иако мотив Козаре није фигуративно приказан јасно се наслућују дјелови споменика, природе и људи који су остали урезани у спознајном процесу. Умјетник је интроспективно приступио обради мотива у којој се преплићу комплексни ликовни елементи са интезивним контрастом боја како би нагласио снажне емоције доживљаја простора у којем је стварао.

Јана Доленц у својим сликама приказује мир и зеленило природе и историју споменика подигнутог у спомен жртвама Другог свјетског рата. Наносећи и скидајући постепено слојеве боје она оставља трагове сложеног односа подлоге и материјала који га прекрива. Тако ствара простор у којем боја, текстура и потез са колажним елементима „дише“ испод сваког следећег слоја што даје могућност посматрачу да прати њена размишљања и сложеност процеса стварања. Слике имају више планова а они су подјељени на први, други и трећи у којем се разазнају дијелови пејзажа у односима свијетло-тамне обојене површине. Овим контрастима се ствара јасна представа пејзажа, иако линија није присутна, а то оставља простора за игру потеза и густог наноса боје. Умјетница постепено гради ликовну причу смиреним и уједначеним ритмом на тај начин изузетно визуелно јасно преноси своје импресије. Пејзажи су имагинарни и дјелују контемплативно што оставља простора да се размишља о њима као о простору изгубљених снова, надања и стварања.

Јоже Маринч експресивно-акционим изразом представља свој доживљај пејзажа. На његовим сликама се јасно види узбуђеност, неисцрпна енергија и брзина потеза које као да немају свој крај дјеловања. Боје, линије и површине се наносе у интезивном ритму веома слојевито непрестано се бришући и преклапајући у линеарном контексту јер га његов доживаљај свијета „држи“ у еуфорији катарзичног и непрекидног стварања. Веома контрастан и флуоресцентан колорит омогућава посматрачу да снажно осјети радост живљења, оптимизам и кретање. Историја је непрекидан процес смјењивања живота и смрти, стварања и рушења, рађања и умирања а Маринч у својим сликама спаја трагичну историју народа Козаре са новим друштвеним поретком. Његов стихијско-импулсиван израз у апстрактним формама може да се протумачи као вјечита потреба људског бића за стварањем слободног друштва у којем оно неспутано изражава своју природу и проналази начине спознаје суштине постојања.

Сашо Врабич припада групи постмодерних словенских сликара која интезивно испитује ново медијско вријеме и његов утицај на људску мисао. Иако као и остали учесници користи класичне медије и материјале, његов покретачки мoтив је истражити утицај имагинарног и лажног свијета у оквирима технолошких облика комуникације. Слике настале на колонији реализоване су у сценама гдје се преплиће прошлост, симболично приказаном као назив популарног слаткиша „Eurocrem“ и портретима истакнутих Приједорчана браће Стојановић, и садашњост дефинисана заставом Европске уније. Како би истакао велики утицај нових медија и технологија које су незаобилазне у функционисању савременог човјека, слике прекрива апликацијама рачунарског система алудирајући на неизоставне апликације у свакодневној комуникацији које имају функцију лакшем приступу информација. Осим приказивања комплексне историје и преплитања симбола прошлости и садашњости, умјетник слика и фигуру младе дјевојке у пејзажу скоро импресионистичког манира чију пажњу привлачи необична играчка у облику тенка. Дјевојка је симбол новог времена стварања, разарања али и неизвјесности. Врабич размишља у великом броју опречних симбола како би анализирао релације човјек, машина и сјећања јер они заједно граде драматичну и помало неизвјесну слику предстојећег доба. Он преиспитује значај и могућност човјековог напретка који све више води у конструисане и унапријед одређене облике дјеловања без креативног стварања и осјећаја слободе.

Светлана Јакимовска Родић је свој перформативни израз пронашла у фасцинацији монументалношћу и симболичкој вриједности „Споменика Револуције“. Она је као и остали учесници колоније посматрала простор Мраковице са предзнањем наученим у школи или преко медија. Међутим, како је и уобичајено да искуство и директан сусрет са реалитетом промјени визуру, тако је и код Светлане настао потпуно нов и снажан доживљај споменика. Њу је освојила величина простора који он зазуима али и количина материјала употребљеног за израду. Иако „Споменик Револуције“ својим испупченим и удубљеним прорезима у цилиндричним бетонским блоковима симболише живот и побједу, умјетница се у својим сликама није бавила његовим историјским одређењем и техничком израдом већ новим редефинисаним значењем у садашњости. Споменик једног прошлог доба данас функционише као дјечије игралиште у којем одзвања смијех и жагор нових нараштаја а за Светлану он доноси осјећање побједе живота и смисao човјекове борбе за слободу.

мр Милица Тошић